Фурсенко поступио по правилима игре

Нема сумње да је Сергеј Александрович Фурсенко интелигентан човек, али је пре нешто више од две године ушао на сасвим погрешна врата. То је постало јасно већ после усвајања Кодекса части, једног од првих потеза новог председника Руског фудбалског савеза. Звучи помало смешно. Каква част и какав кодекс, када су чак и тренери који нису били умешани у корупцију и махинације морали на његове очи да враћају бодове „позајмљене“ у претходној сезони. Фурсенко је на то само ћутао, а остали су били у недоумици.

Хтео је он да предузме и нешто конкретно, па је најавио победу на домаћем шампионату 2018. године. И каква је била реакција? Сви су му се смејали. Шеф РФС је заиста желео да спроводи реформе, али и он и његова нова екипа били су толико отуђени од народа, и то не само оног који живи од фудбала, да су новотарије попут утакмица на „минус бесконачно“ изазвале само ироничне подсмехе. Нажалост, испоставило се да њему није место на том положају.

Осим тога, његови сарадници су имали огромне џепове. Ми не можемо да заборавимо Руском фудбалском савезу оних седам милиона долара годишње, колико је добијао Адвокат иако је био мајстор средње руке. У сваком случају, такав просечњак уопште није заслужио наше милионе. За претерано велику суму је Сергеј Александрович платио оставком и тим гестом је, по мом мишљењу, показао своју племенитост и до краја остао частан. Међутим, мало коме је познато колико су добили Адвокатови страни сарадници нижег ранга. Ван Лингену је плаћена разрада старинских метода, а његовој супрузи и колегиници Вери Паув плаћени су трудови рађања женског фудбала. Сад су сви они срећно отпутовали са својим новцем, а нас су оставили да читамо поучно штиво Вере Паув на званичном сајту РФС. Не зна се чега у том штиву има више, да ли потпуне профанације или наивности. Мислим да ипак има више наивности. Јер, све ми се чини да страни стручњаци малог калибра нису ни схватили где су и код кога су дошли. Они су у својој отаџбини потпуно непознати, као и многе друге њихове колеге из иностранства, па ипак су заузели многе функције у водећим руским фудбалским клубовима и школама. Та мода ангажовања странаца изгледа мало нелогично. Кад би бар давала неки резултат, а овако...

Када је фудбал у питању, наша армија је разбијена. Јасно је да ова гарнитура репрезентативаца нема више шта да понуди. Квалификације за светско првенство почињу већ на јесен, а ми немамо екипу. Тачније, наша екипа је у потпуном расулу, узалудно је нешто очекивати од ње. Сетимо се да нам у квалификацијама предстоји сусрет бар са полуфиналистима Евра-2012, а то је екипа Португалије која нам је давала и по 7 голова. Нестао је, тачније „испарио“ наш Летећи Холанђанин. А сада је поднео оставку и председник РФС. Нови председник мора бити изабран у року од 40 дана, а за руски фудбал у оваквом стању то је невероватно дуг период.

Другим речима – потпуни „распад система“, до грла смо у живом блату. Али без обзира на све, ова ситуација се колико сутра мора превазићи. Да би се подигао борбени дух најпре треба без одлагања изабрати војсковођу, тј. председника РФС. Ту постоје два решења. Прво је да се на то место постави јак политички играч, који ће да „дрма ситуацијом“ ослањајући се на врховну власт. Друго... А како би било да изаберемо професионалца? То би за наш фудбал било веома оригинално решење, али и таква могућност долази у обзир. Утолико пре што су два професионалца на располагању, и обојица се препознају на први поглед. Један је Виталиј Мутко. Он јесте већ био на фудбалској функцији, али ништа не смета да Виталиј Леонтјевич и по други пут „загази у воду“. Кандидат број два је Николај Толстих. Он је професионални фудбалер и изузетно искусан фудбалски руководилац – годинама је био на челу Професионалне фудбалске лиге. Познато је да он има тврд карактер, да је упоран, неуморан и загрижен за посао кога се прихвати.

А можда би њих двојица могли да се уједине и направе тандем? Само је потребно да и један и други мало потисну своје заповедничке амбиције. Тада би већ могло лако и брзо да се пређе на избор тренера, али таквог који живи на оној седмини земаљског копна коју заузима наша држава.

Оригинални чланак из „Росијске газете“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.