Чукотско језеро сведочи о климатској вези Северног и Јужног пола

Захваљујући новом истраживању на језеру Елгигитгин на Чукотки откривена су два раније непозната периода интензивног интерглацијалног загревања (пре 0,4 и 1,1 милиона година). За сада је највероватније објашњење да је на климу Арктика утицао – Антарктик. У сваком случају, Арктик је изгледа много осетљивији на глобалне климатске промене него што се до сада сматрало.

Испитивања наслага на дну чукотског језера Елгигитгин обавио је међународни тим истраживача са Универзитета у Келну (Немачка), Универзитета у Масачусетсу (САД) и из Далекоисточног одељења Руске академије наука.

Њихов рад је показао да је у прошлости територија изнад Северног поларног круга претрпела два интензивна интерглацијална загревања. Научници су такође јасно уочили узајамну везу између временских прилика на Арктику и топљења леда на Антарктику. Сви ови закључци објављени су у часопису „Science“. 

Чукотка, свет правих људи
Чукотка је крајњи североисточни регион Русије и Евроазије, једно од најизолованијих подручја на свету. Малобројно локално становништво живи у малим насељима, раштрканим по огромној тундри која лети букти од јарких боја и мириса, а зими тоне у бескрајну ноћ и снег, у страшне арктичке ветрове и мистичну поларну светлост.

Језеро се појавило на месту кратера насталог највероватније услед удара великог метеора који је пао на земљу пре више од 2,8 милиона година. Метеор је пао веома згодно, баш како одговара научницима, на једно од малобројних места на Арктику, у појасу вечног леда, где не допиру глечери. На тај начин су се наслаге које сведоче о променама климе таложиле на дно језера све време, без икаквих сметњи.

Када је бушотина стигла до дна језера, научници су добили прве узорке тла и успели да се пренесу у прошлост готово тридесет пута даље него што им је омогућавао, на пример, гренландски лед, који садржи информацију само о последњих 110 хиљада година.

Истраживши структуру наслага са дна језера, њихов хемијски састав, брзину формирања, а такође полен и остатке растиња у њима, научници су дошли до закључка да је на тим местима, поред већ познатих периода загревања пре 12 и 125 хиљада година, још у два наврата дошло до веома интензивног интерглацијалног загревања, и то је било пре 0,4 и 1,1 милиона година. Летње температуре су тада биле за 4-5 степени више него обично, а годишње падавине су биле веће за 300 милиметара.

Компјутерско моделирање је показало да се тако нагле промене климе не могу објаснити ни померањем земљине осе, ни ефектом стаклене баште. По мишљењу стручњака, овде је деловао додатни, за сада непознати фактор. Највероватније је објашњење да је Антарктик утицао на загревање Арктика. Међународни програм ANDRILL, који је раније реализован, показао је да је Западноантарктички ледени штит у прошлости периодично био изложен отапању.

Неки периоди тог отапања веома добро се подударају са периодима изразитих отопљења на Арктику.

За сада није потпуно јасно како је Јужни пол могао утицати на временске прилике Северног пола. Научници се надају да ће имати могућност да провере два сценарија те узајамне међуполарне везе. По првом сценарију, смањење леденог штита и нестајање приобалних глечера могло је довести до смањења количине хладних водених маса на дну које доспевају на север Тихог океана и тамо излазе на површину. То је даље изазивало загревање водене површине, пораст температуре и повећање количине падавина на копну у приобалном делу океана. По другом сценарију, отапање Западноантарктичког леденог штита довело је до глобалног подизања нивоа мора и омогућило топлим водама да доспевају у Ледени океан кроз Берингов мореуз.

Могуће је да су се овде напоредо одигравала оба сценарија, мада је за сада нејасно колико је који имао утицаја на арктичку климу.

За сада је јасно само једно: осетљивост Арктика на интерглацијална загревања је много већа него што се раније мислило. 

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног чланка са портала gazeta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.