Дописивање љубавника који живе у различитим временима

У роману „Писмовник“ Михаила Шишкина савршена љубав постоји у другом времену; писма упућена таквој особи говоре о њеној стварности.

Наслов: Писмовник
Аутор: Михаил Шишкин
Издавач: Паидеја, Београд, 2011

Никада се нису срели, али су једно с другим поделили најинтимније тренутке из својих живота. Љубав тако изгледа када о Њему и Њој пише Михаил Шишкин у својој последњој књизи „Писмовник“, објављеној 2011. на српском у преводу Љубинке Милинчић. Реч је о роману у писмима, а размењују их заљубљени који живе у различитим — временима.

Њихову размену мисли, рећи ће неко, можемо назвати и унутрашњим монологом са својом идеалном половином, а ако је већ тако, биће то почетак приче без краја о свему на овом свету, о томе како лишће жути и ветар дува док живот пролази. Она ће њему писати о детињству, породици, свакодневном животу и љубави, а он ће, на бојишту, усред војевања и неизвесности, бар покушати да не мисли на смрт. Желеће да се накратко негде сакрије, осами — барем у сећање — и мисли о нечему добром, о нежности и људској топлини. Њихова писма, послата ван времена и простора, надвладавају удаљеност и уједно сведоче о свему што их радује и узнемирава.

Шишкин, који је овенчан свим могућим руским књижевним наградама, каже да је дуго трагао за формом овог романа. После дуже стваралачке паузе објављује „Писмовник“ — и опет га не заобилазе признања јавности: за овај епистоларни роман недавно му је уручена „Велика књига“, најугледнија награда за руску књижевност, чији је наградни фонд три милиона рубаља. „Национални бестселер“ је добио за роман „Вилина косица“, у који је преточио своје искуство преводиоца у Федералној служби за избеглице у Швајцарској (где и данас живи). За „Заузимање Измаила“ награђен је „Руским Букером“, за „Руску Швајцарску“ добио је награду кантона Цириха, а „Стазама Бајрона и Толстоја“ проглашена је најбољом страном књигом у Француској 2005. Критичари примећују да у својој прози Шишкин (51) комбинује најбоље карактеристике руске књижевне традиције, укључујући Чехова, Буњина и Набокова.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“