Село милионера

„Питате за Пестово? Јесте, тамо се возе само хамери и мерцедеси! Тамо и пси имају специјалне VIP-кућице са две просторије, малим предсобљем и PVC прозорима – својим очима сам видео!“

У продавници испред тезге у руском провинцијском градићу посетиоци испредају овакве легенде о суседном насељу, Пестову. Истина, оне не изазивају никакав социјални протест, чак ни код самог приповедача. Можда зато што им је закључак увек исти: „Али зато се ти људи убијају од посла! Праве своје бараке од јутра до мрака. Кад они стигну да спавају и да једу – сам Бог зна.“

Те бараке су уствари најобичнији контејнери за боравак радника на градилишту, могу се видети свуда, у сваком граду, у Русији и иностранству. И скоро све су направљене овде, у Пестову.

Кузинов продор

Бизнисмен Олег Кузин је још са двадесет година осетио где се крије златна жила, узео је чекић, ексере, даске, и почео ручно да прави бараке. И те две речи: „прави бараке“ од тога доба овде су постале синоним за реч „успех“. „Правити бараке“ значи много радити и много зарађивати, или другим речима: „узети све што живот пружа“. И дан-данас Кузин прави и продаје бараке, само што су размере и границе пласмана неупоредиво веће. Данас је он прави доларски милионер, магнат и власник сопствене империје – групе компанија „ОВК“.

Вече је. Већ око осам сати у провинцији обично утихне врева, а овде се још ради пуном паром. Погони врве од радника, чистач мете фабрички круг, а Кузин и не помишља да остави посао и оде кући. „У совјетско време у Пестову су била два предузећа од виталног значаја за град: дрвни комбинат и машинска фабрика“, почиње Кузин причу од Кулина-бана. „Дрвни комбинат је производио резану грађу, а машинска фабрика металне бараке за раднике, уствари контејнере. То је била моћна производња, извозило се у Алжир, Гвинеју-Бисао, Монголију, Ирак, на Кубу. Онда је дошла перестројка. Крупна предузећа су била уздрмана и брзо почела да пропадају.“

„И ја сам радио у дрвном комбинату, најпре у погону за сортирање грађе, а затим сам био возач“, наставља Кузин. „Али, 1992. године плате почеше да касне по три-четири месеца, а овамо на телевизији пропагирају мали бизнис, препродавци одлазе у Москву и Петербург по робу, отварају се прве приватне продавнице... И ја се уортачим са другом и отворимо прву продавницу прехрамбених производа. А онда другу, трећу... Почеше да капљу и прве паре. Али у том послу је плафон низак, не можеш да се шириш, насеље је мало, куповна моћ људи ниска, асортиман оскудан.У шта човек да уложи новац? Одговор се наметнуо сам по себи. Дрвни комбинат и машинска фабрика већ су били на издисају, али московски препродавци и снабдевачи су по навици и даље долазили у Пестово.“ 

„Тражили су бараке по нижим ценама од оних које су могла да понуде државна предузећа, и због тога су одлазили празних руку“, присећа се оснивач локалног бизниса. „Ја тада купим мали комад земље, унајмим два помоћника и почнемо ми да правимо бараке. Упростили смо технологију, тако да су наше бараке биле јефтиније. Својеручно смо направили тридесетак барака, а онда гледам – посао цвета, запослим раднике и почнем да се бавим набавком, прометом... Године 1993. ни највећи оптимиста није могао предвидети да ће у пропалој држави нешто почети да се гради, најпре помало, а затим пуном паром, и да ће јефтине дрвене радничке бараке постати насушна потреба.“

„Нико није очекивао да ће настати таква јагма“, прича Кузин. „Роба је ишла као алва. После мене још један мој познаник поче да прави бараке, за њим и други, па трећи... Чак и неки радници, који су у почетку радили код мене, почели су да раде самостално. Деведесете године нису биле баш згодан период за руски бизнис, али пестовски бизнисмени су неким чудом успевали да испливају, чак су и од самих проблема стварали нове могућности.“

„Пестово се налази на пола пута између две престонице, 470 километара од Москве и 480 километара од Санкт Петербурга“, прича нам Олег Стерхов, такође пестовски богаташ, руководилац фирме „Пестовоекспортлес“. „Крајем деведесетих смо успели да продремо на градилишта у Москви и Московској области. Почетком 2000-их пробудио се Петербург и наши камиони кренуше на северозапад. Неколико десетина житеља Пестова постали су представници фирми у обе престонице. А средином 2000-их смо један за другим поотварали своје сајтове на интернету, после чега су нас преплавили купци из целе земље. То је био јединствен случај да се цео град у суштини бави истим бизнисом, тј. прави један исти производ. Чудно је да у таквој ситуацији није избио рат због конкуренције.“

„Ма не, каква конкуренција!“, одлучно тврди Кузин. „Посла има за све. Уосталом, један човек и не може сам да освоји то тржиште. Штавише, кад је код мене затишје, а код другог јагма, он зове у помоћ. И ја прискачем у помоћ, наравно. Исто тако и када је обрнуто. Па сви смо ми овде одрасли, сви се познајемо од малих ногу.“

„Они један другом не сметају, и то се лако може објаснити“, прича Јуриј Јегоров, начелник међуопштинског Пестовског одељења МУП-а Руске Федерације. „Кад би се продаја реализовала само у Пестову, онда би настала конкуренција. Овако, они немају шта да деле, земља је огромна. Сви имају сајтове на интернету, један пласира робу у Читу, други у Самару, трећи у Украјину, а неки и у Шпанију. Штавише, они се уједињују да не би пропуштали наруџбине. Сада пестовских барака има и у тундри, и у тајги, и на мору, и на нафтним платформама. Тако су Пестовљани постепено заузели територију целе државе, све до Крајњег Севера.“

Мирис новца

Кад су паре почеле да пљуште, тада је и живот у граду почео да се мења наочиглед свих. И како време пролази, јаз између Пестова и суседних насеља постаје све дубљи. Према неким показатељима животног стандарда, варошица је већ престигла и саму Москву – ни мање ни више. На пример, овде је скоро двоструко већи број аутомобила по глави становника: у престоници на пет становника дођу два аутомобила, а у Пестову на четири становника – три аутомобила, и то луксузна. Број бизнисмена је још један показатељ по коме насеље конкурише најкрупнијим градовима у земљи. Према подацима економског одељења администрације Пестовског округа, у варошици од 16.000 становника регистровано је 938 предузетника.

„Код нас у Пестову има око педесет доларских милионера“, поуздано тврди Олег Стерхов. „Наши рубаљски милионери су обични грађевинци, теренски радници. Само једну сезону прави бараке, купатила, летњиковце, и ето га – већ вози аутомобил од милион рубаља. Вариоцу на блок-контејнерима дневница је две-три хиљаде рубаља. Возач за једну туру до Москве заради три-четири хиљаде.“

Савест као инвестиција

Први приватни предузетник Пестова је Олег Стерхов. Његова фирма је основана 3. децембра 1990. године. Данас, 22 године касније, половина петербуршких стоваришта продаје његов грађевински материјал. У Шпанији, у Андалузији, у градићу Убеда, постоји насеље са 27 монтажних једноспратница које је саградио Стерхов. Он зна буквално све о пестовском бизнису.

„Знате шта, нема код нас корупције“, прича Стерхов. „Не морате ми веровати, али код нас закони стварно функционишу. А зашто? Па зато што људи раде! А кад људи раде, онда и закони функционишу. Од кога да узмеш мито? Од кога да изнудиш новац? Па сви смо ту своји. Ако си украо, за сат времена ће сазнати цео град. Један председник суда је покушао да уведе обичај узимања мита од бизнисмена, и морао је да напусти град. У почетку, кад су људи у Пестову покретали свој бизнис, држава није марила за село. А после је већ прошао воз, јер је локална буржоазија већ ојачала“. Данас је главна брига пестовских предузетника да се варошица не прошири. У противном би нестале све предности малог града, а заправо великог села.Пестовски бизнисмени скоро сву зараду улажу у посао. И помало у путовања. „Некад се трудимо да макар на пар недеља побегнемо на одмор са породицом“, смеје се Олег.  „Били смо у Египту, на Балију, Тајланду. Сад се спремамо у Вијетнам. Мада, искрено речено, не свиђа ми се тамо. Ни храна ми се њихова не допада. И једва чекам да се вратим кући. Додуше, Европу бих посетио. Или, рецимо, Бајкал, или Соловецка острва. А највише бих волео да останем код куће, да искључим телефоне и да се лепо наспавам...“

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног чланка из „Руског репортера“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.