Руска реч Валерија Гергијева

Више од 20 година Гергијев је један од највећих посленика руске културе у свету. Извор: Reuters/Vostock-Photo

Више од 20 година Гергијев је један од највећих посленика руске културе у свету. Извор: Reuters/Vostock-Photo

Као диригент театра „Мариински“ и Лондонског симфонијског оркестра, Валериј Гергијев је оживео мно­га дела руских компози­тора 20. века и увео их на репертоар свет­ских оркес­тара и оперских кућа.

У не­де­љу, 15. апри­ла, под упра­вом Ва­ле­ри­ја Гер­ги­је­ва по­чео је је­да­на­е­сти Мо­сков­ски ус­кр­шњи фе­сти­вал, нај­ве­ћи му­зич­ки до­га­ђај у Ру­си­ји. Фе­сти­вал је, као и сва­ке го­ди­не, по­че­о кон­цер­том у зна­ме­ни­тој Ве­ли­кој са­ли Мо­сков­ског кон­зер­ва­то­ри­ју­ма. То­ком сле­де­ћих 25 да­на из­ве­де­но је 150 кон­це­ра­та сим­фо­ниј­ске, хор­ске и ка­мер­не му­зи­ке у Мо­скви, Санкт Пе­тер­бур­гу, Пе­тро­за­вод­ску, Мур­ман­ску, Ар­хан­гел­ску, Ја­ро­сла­вљу, Во­ро­ње­жу, Кра­сно­да­ру, Ки­сло­вод­ску, Ро­сто­ву на До­ну, Вол­го­гра­ду и Ки­је­ву. Фе­сти­вал је тра­ди­ци­о­нал­но за­вр­шен 9. ма­ја, на Дан По­бе­де, ка­да је Сим­фо­ниј­ски ор­ке­стар те­а­тра „Ма­ри­ин­ски“ под упра­вом Гер­ги­је­ва сим­бо­лич­но из­ве­о „Сед­му сим­фо­ни­ју“ Дми­три­ја Шо­ста­ко­ви­ча, по­зна­ту као „Ле­њин­град­ска“. Истог да­на ор­ке­стар је има­о и кон­церт под отво­ре­ним не­бом, на По­кло­ној го­ри у Мо­скви, на ко­ме се, пре­ма про­це­на­ма, оку­пи­ло не­ко­ли­ко сто­ти­на хи­ља­да слу­ша­ла­ца. Кон­цер­те Фе­сти­ва­ла пре­но­си­ли су не­мач­ко-фран­цу­ски ка­нал „Ар­те“ и ру­ски ка­нал „Кул­ту­ра“. Овај до­га­ђај, пре­ма ре­чи­ма Гер­ги­је­ва, по­ка­зу­је „ко­ли­ко ве­ли­ки ин­те­рес по­сто­ји у дру­штву пре­ма кла­сич­ним ру­ским кул­тур­ним вред­но­сти­ма“.

Ово­го­ди­шњи Мо­сков­ски ус­кр­шњи фе­сти­вал био је по­све­ћен Сер­ге­ју Про­ко­фје­ву. Из­ме­ђу оста­лог, из­ве­де­не су све ње­го­ве сим­фо­ни­је и кла­вир­ски кон­цер­ти.

Већ ви­ше од 20 го­ди­на Гер­ги­јев је је­дан од нај­ве­ћих по­сле­ни­ка ру­ске кул­ту­ре у све­ту. На по­чет­ку ка­ри­је­ре је, као ди­ри­гент те­а­тра „Ма­ри­ин­ски“ из Санкт Пе­тер­бур­га, за­ди­вио свет спек­та­ку­лар­ним по­став­ка­ма ру­ских опе­ра. Гер­ги­јев је 2005. по­стао и глав­ни ди­ри­гент Лон­дон­ског сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра (ЛСО) и под ње­го­вом упра­вом на ре­пер­то­а­ру бри­тан­ских ин­стру­мен­та­ли­ста до­ми­ни­ра ру­ска му­зич­ка тра­ди­ци­ја.

Чи­ни се да је нај­ве­ћу па­жњу у то­ку свог рад­ног ве­ка Гер­ги­јев по­све­тио Про­ко­фје­ву, ком­по­зи­то­ру ко­га је ви­ше пу­та у ка­ри­је­ри на­зи­вао „нај­о­ми­ље­ни­јим“. Рет­ко из­во­ђе­не и го­то­во за­бо­ра­вље­не опе­ре, као нпр. „Ог­ње­ни ан­ђео“ и „Коц­кар“ (пи­са­не по мо­ти­ви­ма исто­и­ме­них ро­ма­на Бр­ју­со­ва и До­сто­јев­ског) ожи­вље­не су и при­ка­за­не у Њу­јор­ку, Ми­ла­ну, Па­ри­зу и мно­гим дру­гим гра­до­ви­ма. Ова по­све­ће­ност Про­ко­фје­ву оста­ви­ла је ве­ли­ки траг на свет­ској му­зич­кој сце­ни: Про­ко­фје­ва са­да у све­ту из­во­де мно­го че­шће. „Пре де­сет го­ди­на, ка­да сам у Лон­до­ну сни­мао све сим­фо­ни­је Про­ко­фје­ва, би­ла је рет­кост да пет ве­ли­ких ди­ри­ге­на­та исто­вре­ме­но из­во­ди ње­го­ву му­зи­ку“, за­кљу­чу­је Гер­ги­јев.

Ве­ли­ки ди­ри­гент је из­во­дио и ве­ли­ке ци­клу­се де­ла Иго­ра Стра­вин­ског са Њу­јор­шком фил­хар­мо­ни­јом, под на­зи­вом „Ру­ски Стра­вин­ски“. И у слу­ча­ју овог дру­гог ве­ли­ка­на ру­ске му­зи­ке 20. ве­ка, Гер­ги­јев је по­све­тио по­себ­ну па­жњу ожи­вља­ва­њу ма­ње по­зна­тих де­ла: пу­бли­ка је чу­ла кан­та­ту „Зве­здо­ли­ки“, ба­ле­те „Агон“ и „Ор­феј“, опе­ру-ора­то­ри­јум „Краљ Едип“, у ко­јој је као го­вор­ник на­сту­пио Џе­ре­ми Ај­ронс, као и „При­чу о вој­ни­ку“, у ко­јој је на­ра­тор био Алек Бол­двин. Са­рад­ња са по­зна­тим глум­ци­ма на­ста­вље­на је и у Па­ри­зу, где је не­дав­но као го­вор­ник у „Краљу Еди­пу“ на­сту­пио Же­рар Де­пар­дје.

Не­ка ре­мек-де­ла ру­ске му­зи­ке по­све­ће­на су ве­ли­ким по­гла­вљи­ма на­ци­о­нал­не исто­ри­је. „Сада из­во­ди­мо сим­фо­ни­је Шо­ста­ко­ви­ча у Мин­хе­ну, и то је за нас нај­ком­пли­ко­ва­ни­ји и нај­ду­бљи ци­клус за­то што Нем­ци ме­сто Шо­ста­ко­ви­ча у свет­ској му­зич­кој исто­ри­ји по­ве­зу­ју са те­шким го­ди­на­ма Дру­гог свет­ског ра­та. Мо­ја уло­га упра­во ту до­ла­зи до из­ра­жа­ја: из­ве­сти му­зи­ку та­ко да ко­нач­но пре­ста­ну да по­ве­зу­ју му­зи­ку и по­ли­ти­ку“, закључује Гергијев.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“