Путин 2.0: нова верзија без револуције

Ка­кав ће би­ти но­ви пред­сед­нич­ки ман­дат Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на — фор­мал­но тре­ћи, а ре­ал­но већ че­твр­ти? Да ли ће­мо ви­де­ти но­ву вер­зи­ју, Пу­ти­на 2.0, или ће се „ре­жим сру­ши­ти“ и свет по­ста­ти све­док тре­ће ру­ске ре­во­лу­ци­је у то­ку сто го­ди­на? Да бих од­го­во­рио на ово пи­та­ње, пре све­га бих хтео да ука­жем на јед­ну су­штин­ску за­блу­ду.

Пра­те­ћи те­ле­ви­зиј­ске ре­пор­та­же о ми­тин­зи­ма „за по­ште­не из­бо­ре“  и „Ру­си­ју без Пу­ти­на“, за­пад­ни гле­да­о­ци мо­гу да по­ми­сле да је Ру­си­ја на пра­гу „арап­ског про­ле­ћа“ (ка­ко је Пу­ти­ну пи­сао аме­рич­ки се­на­тор Ме­кејн) и да би ре­зул­та­ти из­бо­ра мо­гли да се „пре­пра­ве“ на ули­ци. У са­мој Ру­си­ји су сви, од Пу­ти­на до ње­го­вих нај­љу­ћих про­тив­ни­ка, зна­ли да је то вео­ма наив­но и да ништа неће спречити пред­сед­нич­ку ина­у­гу­ра­ци­ју 7. маја. 

По но­вом за­ко­ну, Вла­ди­мир Пу­тин је иза­бран на шест го­ди­на. Ње­го­ва власт је пот­пу­но ле­ги­тим­на, „им­пич­мент“ у ру­ском пар­ла­мен­ту ни­је мо­гућ за­то што Пу­ти­но­ва стран­ка има ви­ше од 50% ме­ста и не по­сто­је ни­ка­кви дру­ги ме­то­ди да се „Пу­тин укло­ни“. Што се ти­че ре­во­лу­ци­је, тј. на­сил­ног ру­ше­ња за­ко­на и вла­сти, она је у да­на­шњој Ру­си­ји ве­о­ма ма­ло ве­ро­ват­на. Шок од 1917. го­ди­не, ко­ји је пот­пу­но пре­о­кре­нуо ток ру­ске исто­ри­је, још увек се осе­ћа. За­то чак и „нај­фа­на­тич­ни­ји“ опо­зи­ци­о­на­ри, на при­мер они из ре­до­ва ул­траде­сни­чар­ских на­ци­о­на­ли­ста, не пре­ста­ју да по­нав­ља­ју: „Са­мо не ре­во­лу­ци­ја!“. О про­за­пад­ним ли­бе­ра­ли­ма не тре­ба ни­шта ни го­во­ри­ти: они се бо­је ре­во­лу­ци­је као жи­ве ва­тре и до­бро зна­ју да би се „осло­бо­ђе­ни на­род“ об­ра­чу­нао са њи­ма не ма­ње су­ро­во не­го 1917. И ко­ли­ко год су ти ли­бе­ра­ли кив­ни на Пу­ти­на, они се на­ро­да бо­је још ви­ше. Ја­сно је да та­кви „ре­во­лу­ци­о­на­ри“ не­ће из­ве­сти ни­ка­кву ре­во­лу­ци­ју.

Да­кле, ле­ги­тим­но иза­бра­ни Пу­тин ће оста­ти на свом по­ло­жа­ју до 2018. И ни­ко не­ће мо­ћи да га „сврг­не“, осим ако он сам не по­же­ли да оде. По­ку­шај­мо са­да да са­гле­да­мо Пу­ти­на без кри­вог огле­да­ла ухо­да­не про­па­ган­де. Мит о Пу­ти­ну као о хлад­ној ци­нич­ној лич­но­сти да­лек је од исти­не. У ствар­но­сти, он је емо­ти­ван, чак и осе­тљив. На ми­тин­гу одр­жа­ном по­сле ње­го­ве по­бе­де он је пла­као. Чак и да су то би­ле „ре­жи­ра­не су­зе“, не­ма сум­ње да је био уз­бу­ђен. Мит о дик­та­то­ру ко­га за­ни­ма са­мо лич­но бо­га­ће­ње не мо­же да из­др­жи ни­ка­кву кри­ти­ку. Пу­тин има 60 го­ди­на, и од то­га он 12 го­ди­на упра­вља Ру­си­јом. Да га за­ни­ма са­мо „лич­на ко­рист“, имао је сјај­ну при­ли­ку да оде са вла­сти по­што би пре то­га обез­бе­дио чвр­сте га­ран­ци­је за сво­ју без­бед­ност (као што је 2000. ура­дио Јељ­цин). По­што је остао, при­том зна­ју­ћи да нај­ве­ро­ват­ни­је сле­де „мр­ша­ве го­ди­не“, то зна­чи да се не ру­ко­во­ди „лич­ним ин­те­ре­сом“, не­го осе­ћа­њем „сво­је Ми­си­је“.

У че­му се са­сто­ји ње­го­ва ми­си­ја? Као Рус, он ду­бо­ко ве­ру­је у ве­ли­ку пред­о­дре­ђе­ност Ру­си­је, као што у сво­ју пред­о­дре­ђе­ност ве­ру­ју САД, Ен­гле­ска, Ки­на или би­ло ко­ја дру­га ве­ли­ка зе­мља. То­ком „ди­вљих“ 90-их, он је ду­бо­ко пре­жи­вља­вао „по­ни­же­ње Ру­си­је“, до­ба ка­да је она би­ла сла­ба, ка­да је „из­гу­би­ла ли­це“. Као офи­цир КГБ-а, он сма­тра да у осно­ви ру­ских не­во­ља ле­жи не­ло­јал­на кон­ку­рен­ци­ја, пре све­га од стра­не За­па­да, ко­ји се „тра­ди­ци­о­нал­но бо­ји Ру­си­је и не во­ли је“. У по­гле­ду све­га ово­га Пу­тин има чвр­сту по­др­шку ста­нов­ни­штва: мно­ги гра­ђа­ни Ру­си­је ми­сле от­при­ли­ке исто та­ко.

Пу­тин је имао при­ли­ку да по­сма­тра љу­де у не­до­лич­ним си­ту­а­ци­ја­ма: оту­да ње­го­ва че­сто оштра, бру­тал­на иро­ни­ја. Али упра­во за­то он из­у­зет­но це­ни лич­но по­ште­ње и пре­да­ност и се­бе сма­тра „чо­ве­ком од ре­чи“. Пу­тин, ко­ји је за са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци 1998–1999. на­пра­вио вр­то­гла­ву ка­ри­је­ру, не мо­же да не ве­ру­је у сво­ју „зве­зду“. Ми­слим да су нај­у­спе­шни­је го­ди­не ње­го­ве вла­сти (пе­ри­од до 2008) још ви­ше утвр­ди­ле ту ве­ру. Мо­гу­ће је да упра­во за­то он та­ко оштро ре­а­гу­је на све што сма­тра „на­па­дом на сво­ју власт“. Он че­сто љу­де ко­ји га на­па­да­ју ви­ди као „из­дај­ни­ке“. Као чо­век ко­ји зна шта је ис­тин­ска љу­бав на­ро­да, Пу­тин па­жљи­во ре­а­гу­је на про­ме­не дру­ш­­тве­ног рас­по­ло­же­ња. Пред­из­бор­не де­мон­стра­ци­је су га очи­глед­но ду­бо­ко по­вре­ди­ле.

Ка­кву по­ли­ти­ку мо­же­мо да оче­ку­је­мо од тог чо­ве­ка у бу­дућ­но­сти? Пу­тин не­ће ву­ћи оштре по­те­зе. Он ће се по­тру­ди­ти да „по­де­ли и вла­да“: део опо­зи­ци­је је већ при­знат као „си­стем­ски“ и ње­му је до­зво­ље­но да ре­ги­стру­је по­ли­тич­ке стран­ке и уче­ству­је на из­бо­ри­ма. Хо­ће ли Пу­тин до­зво­ли­ти ве­ћу сло­бо­ду го­во­ра? То­ком из­бо­ра је по­ста­ло ја­сно да она за ње­га ни­је опа­сна. Пу­ти­на су мно­го кри­ти­ко­ва­ли, али је то ње­му са­мо по­мо­гло. За­кљу­чак: кри­ти­ка са­мо ко­ри­сти у кон­тро­ли­са­ној си­ту­а­ци­ји. Љу­ди по­чи­њу да се са­о­се­ћа­ју са Пу­ти­ном и да се љу­те на оне ко­ји га кри­ти­ку­ју. Сто­га је ре­цепт јед­но­ста­ван: са­чу­ва­ти оп­шту кон­тро­лу и до­пу­сти­ти сло­бо­ду кри­ти­ке у њеним окви­ри­ма.

Пу­тин не­ће „де­ли­ти ре­ал­ну власт“: пра­во да по­ста­вља ви­ше чи­нов­ни­ке оста­ће у ње­го­вим ру­ка­ма. Ипак, он ће па­жљи­во ослу­шки­ва­ти рас­по­ло­же­ње дру­штва, на­ро­чи­то у по­гле­ду со­ци­јал­но-еко­ном­ске по­ли­ти­ке. На при­мер, учи­ни­ће све да не по­ви­си ста­ро­сну гра­ни­цу за од­ла­зак у пен­зи­ју. Да за­кљу­чи­мо: Пу­ти­н 2.0 би­ће пред­сед­ник ко­ји ће чу­ва­ти сву вла­ст у сво­јим ру­ка­ма и ши­ри­ти по­ли­тич­ке сло­бо­де, ра­чу­на­ју­ћи на па­три­от­ску про­па­ган­ду и опре­зну со­ци­јал­ну по­ли­ти­ку.

Леонид Радзиховски је угледни политиколог и новинар, члан Председничког савета Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.