Путиново доба и Србија

Путин је од свог доласка на власт одржавао односе са српским руководством на највишем нивоу. Извор: AFP/EASTNEWS

Путин је од свог доласка на власт одржавао односе са српским руководством на највишем нивоу. Извор: AFP/EASTNEWS

Председничка инаугурација 7. маја 2012. означила поче­так нових шест година „Пути­нове ере“, током које Србију и Русију чека много великих и важ­них одлука.

Владимир Путин је постао председник Русије 2000, у периоду великих промена у Србији. Интензитет контаката руководстава Русије и Србије на највишем нивоу после 2000. никако се не може поредити са оним из 90-их. Односи између Слободана Милошевића и Бориса Јељцина никад нису били добри зато што је Милошевић 1991. подржао Јељцинове противнике који су покушали да организују војни преврат у Москви. Лоши односи двају председника негативно су утицали на руско-српске билатералне односе током 90-их у целини.

Ни Путин није био у добрим односима са Милошевићем. На сусрету групе Г-8 у Окинави 2000. Путин се придружио осталим лидерима у намери да се на Милошевића изврши политички притисак, а према изворима дневника „Независима газета“ чак је изјавио да „Милошевић прави проблеме за Кремљ“. Ипак, након изручења Милошевића Хашком суду у јуну 2001, Путин је изразио сумњу да ће тај потез допринети демократији и стабилности на Балкану. Његов тадашњи став може се упоредити са садашњим ставом Русије о ситуацији у Либији и Сирији. Као и пре десет година, Русија сматра да мешање у унутрашњу политику било које земље није начин да се решавају њени проблеми.

Побољшање односа руског и српског руководства после 2000. довело је и до великог напретка у трговинској и економској сарадњи. Током 2001. настављено је снабдевање Србије руским нафтом и гасом. Продаја енергената Србији на кредит почела је још 1997, али је убрзо прекинута због великих дугова. Нафтна индустрија Србије (НИС) преузела је 2002. обавезу да подмири стари дуг. Године 2008. потписан је споразум о продаји 51% акција НИС-а руском „Гаспром њефту“ за 400 милиона евра, уз обавезу руске стране да инвестира у НИС најмање 547 милиона. Ова продаја је изазвала велике расправе. У Србији постоји мишљење да је држава „поклонила“ Русији НИС у замену за подршку око Косова, како је то још почетком 2008. формулисао посланик Либерално-демократске партије Србије Слободан Мараш. Међутим, према речима директора НИС-а Кирила Кравченка, од 2008. производња нафте у Србији повећавала се са 600.000 на 1.000.000 тона годишње, а делатност НИС-а се проширила на подручје БиХ, Анголе и Туркменистана, уз планирано даље ширење на Румунију, Бугарску и Мађарску. Приходи предузећа су се са 16,5 милијарди динара у 2010. повећали на 40,6 милијарди у 2011. Такође, НИС је 2010. претворен у отворено деоничарско друштво, чиме су 4,7 милиона држављана Србије постали његови акционари.

Период после 2000. ипак је највише обележио проблем Косова, проглашење „независности“ те покрајине 2008. и признања нове „државе“ од стране већине западних земаља. Одлучност Русије да стави вето на могућу резолуцију Савета безбедности УН о признању независности Косова онемогућило је „Републику Косово“ да постане пуноправна чланица заједнице. Путин је због свега тога постао прави херој међу косовским Србима. Треба ипак напоменути да су се 2003, брзо након Путиновог доласка на власт, руске мировне снаге повукле са Косова. Ово је некима изгледало као политички пораз Русије. Ипак, јасно је да присуство тих 970 војника није могло озбиљно да утиче на развој догађаја.

У овом тренутку постоје два велика политичка питања која могу значајно да утичу на будућност руско-српских односа: улазак Србије у Европску унију и њено приближавање НАТО-у. Што се тиче ЕУ, после 2000. српски политичари све отвореније говоре о „европском путу Србије“, а доскорашњи председник Борис Тадић је још 2004. прогласио улазак Србије у ЕУ „стратешким циљем“. Званична Русија никад није осудила те тежње сматрајући их неостваривим због немогућности да се икада успоставе „нормални односи“ Србије и „Републике Косово“. Ипак, ова ситуација се изменила у марту ове године када је Србија добила статус кандидата за чланство у ЕУ, чему је претходила дозвола Београда да Косово буде представљено у регионалним организацијама. Ова вест је изазвала много реакција у Русији. Часопис „Експерт“ писао је да је „Србија добила статус кандидата због дефакто признавања Косова и издаје косовских Срба“. Заменик председника Комитета Државне думе за међународна питања, Константин Косачов, не осуђујући потез као такав, изјавио је да ће Србија бити под снажним притиском ЕУ да независност Косова призна у потпуности.

Питање могућег придружења Србије НАТО-у још је контроверзније. Недавно је обележена тринаеста годишњица агресије НАТО-а и последице те операције још нису нестале. Српске војне и цивилне власти тренутно заступају политику „војне неутралности“ и изгледа да је већина становништва Србије против приступања том војном савезу. Ипак, након што се у руским медијима 2011. појавила информација о томе да је Србија озбиљан кандидат за чланство у Организацији Уговора о колективној безбедности (ОДКБ), војном савезу већине чланица бившег СССР-а, из Брисела су стигле изјаве о „пожељности укључења Србије у Северноатлантски савез“. Проблем проширења НАТО-а једно је од најтежих спољнополитичких питања Русије још од 90-их. Евентуално приступање Србије НАТО-у сигурно би довело до погоршања односа не само између Русије и тог савеза, него и између Русије и Србије. Губитак утицаја Русије на Балкану директно би се одразио и на њену моћ да утиче на решавање питања Косова. Иако Србија чак и у оквиру НАТО-а сигурно никад не би водила антируску политику, Русија би свакако изгубила Србију као савезника.

Уз овако много отворених питања и нејасан „европски пут Србије“, јасно је да наредних шест година Путинове власти неће бити нимало једноставне за руско-српске политичке односе. Ако српска влада одлучи да призна независност Косова и ако се тиме питање Косова „реши“ без руског учешћа, став Русије ће се свакако променити. Још почетком 2008. министар спољних послова Сергеј Лавров рекао је да Русија брани принципе међународног права, али да Руси „неће бити већи Срби од Срба“. Време ће показати који ће пут изабрати Србија и који одговор ће наћи Русија на челу са Владимиром Путином.

Михаил Вашченко је доктор историјских наука, научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“