Русија је домаћин првенства света у фудбалу 2018. године. За тај шампионат она жели да има снажан тим, који може бити конкуренција најјачим фудбалским репрезентацијама. Именован је нови селектор и предузете су мере подршке домаћим фудбалерима који су поникли у руском подмлатку. Све ово би требало да јамчи успех на светском првенству. Међутим, да ли Русија заиста има довољан залет за тако амбициозан продор?
Многи се сећају меча одиграног 21. јуна 2008. године у Швајцарској, у Базелу, на стадиону „Сент Јакоб парк”. У току је био 116. минут четвртфинала првенства Европе између репрезентација Русије и Холандије. Андреј Аршавин је примио лопту у противничком казненом простору, преварио одбрамбеног играча и постигао гол кроз ноге великом Едвину ван дер Сару. Резултат је 3:1, Русија пролази у полуфинале после убедљиве победе над једним од фаворита шампионата. Ориле су се трибине на стадиону у Швајцарској, а цела Русија је ликовала. У Москви и многим другим градовима хиљаде људи су изашле на улице, летњи ваздух је проламала канонада аутомобилских сирена. Русија је тада доживела један од најсрећнијих тренутака у својој историји. Тако искрено и без скривања емоција грађани Русије су се радовали можда само када је Јуриј Гагарин летео у космос далеке 1961. године.
Андреј Аршавин и екипа враћају се кући као национални хероји. Тежак пораз који је тим Гуса Хидинка доживео у полуфиналу од Шпанаца (0:3) ни најмање није помрачио свенародно ликовање. Фудбалерима и њиховом тренеру организује се пријем у Кремљу, они гостују у телевизијским шоу-програмима и учествују у другим јавним догађајима.
Бронза на Европском првенству 2008. доживљена је као велика победа. Последњи пут је национална репрезентација постигла такав успех 1988. године, још у доба Совјетског Савеза. Тада су у финалу Европског првенства опет били јачи Холанђани на челу са легендарним Марком ван Бастеном. Совјетски фудбалери су били прваци континента 1960. године, када је дружина предвођена Лавом Јашином победила репрезентацију Југославије (2:1). Током 1990-их и у првој половини 2000-их у контексту свеопште кризе у земљи репрезентација је тако слабо играла да су на њен рачун углавном збијане шале.
Тек када је 2006. године селектор постао Гус Хидинк, много тога се изменило. Чинило се да је „холандски чаробњак“ удахнуо нову снагу играчима и усадио им филозофију победника. У целом свету су одјекнула имена руских фудбалера: Андреја Аршавина, Романа Пављученка, Јурија Жиркова и Игора Акинфејева. Многи од њих су убрзо после тријумфа у Аустрији и Швајцарској прешли у најбоље европске клубове.
„Ја сам себи поставио задатак да репрезентација Русије освоји златну медаљу на Светском првенству 2018. године“, изјавио је 2009. године тадашњи шеф Руског фудбалског савеза Сергеј Фурсенко. С обзиром на изузетан успех на Европском првенству, такав амбициозан циљ у руском друштву није дочекан као нешто необично. У децембру 2010. године Русија добија право да буде домаћин Светског првенства 2018. године и сан о титули шампиона на домаћем терену већ постаје фикс-идеја руског фудбала.
Селектор репрезентације Русије Фабио Капело нашао се на удару критике руских навијача и политичара. Сви снови су се, међутим, ускоро распршили пред суровом стварношћу. Еуфорија је спласнула још у новембру 2009. године, када репрезентација није успела да се пласира на светско првенство у Јужноафричкој републици, изгубивши у баражу од Словеније за коју се не може рећи да има моћну фудбалску екипу. Убрзо после те националне срамоте у Марибору Гус Хидинк напушта своје селекторско место. Некадашњи љубимац нације за један трен је постао жртвени јарац. Хидинка је заменио његов сународник Дик Адвокат. Ни ова рокада на селекторској клупи није много тога променила. Наиме, пулени „малог генерала“ нису се пласирали на Европско првенство 2012, иако нису били у много тешкој групи. Из њихове групе тада су се пласирале репрезентације Чешке и Грчке.
Није учинио чудо ни следећи чувени странац, заслужени тренер Фабио Капело. Он је знатно подмладио репрезентацију, али није постигао успех. После скромних резултата на Светском првенству у Бразилу (Русија поново није прошла квалификације) и неуспеха у квалификацијама за Европском првенству 2016. године Италијан је у лето 2015. поднео оставку. Његовим одласком завршена је епоха странаца на челу руске репрезентације.
Министар спорта Русије Виталиј Мутко одмах је дао до знања да ће се овога пута бирати руски стручњак. И заиста, 7. августа је званично представљен нови селектор – Леонид Слуцки. Он ће до следећег лета истовремено бити тренер свога клуба, московског ЦСКА, који успешно тренира од 2009. године.
Слуцки је током протеклих година био најзапаженији руски тренер, и очекује се да ће он за светско првенство на домаћем терену моћи да припреми убојиту селекцију. Он у ЦСКА није располагао већим финансијским средствима, али је ипак два пута био првак Русије, а 2010. се пробио у четвртфинале Лиге шампиона. У репрезентацији је Слуцки дебитовао веома успешно – четири победе у четири меча квалификација за Евро 2016. Први задатак новог селектора био је улазак у завршницу европског првенства, и тај задатак је он решио без проблема. Навијачима и експертима је коначно пао камен са срца после несувислих наступа репрезентације у последњем периоду ангажовања Фабија Капела. Остаје отворено питање колико далеко ће национални тим моћи да се пробије на овом првенству Европе, али експерти већ истичу читав низ предности које Слуцки има у поређењу са својим претходницима.
Русија се одрекла најскупљег тренера на свету Фабија Капела и уместо њега изабрала провереног домаћег селектора Леонида Слуцког, и већ се приближила рекордном броју учешћа на европским првенствима. Главни адут Слуцког је у томе што он одлично познаје могућности и психологију руских фудбалера. „Капело је велики тренер. Он је био на челу великих тимова, али он нема искуство у раду са играчима нивоа наше репрезентације. За разлику од њега, Слуцки је упознат са нашим реалијама и он од таквих фудбалера може да направи добру екипу. Он је достојан да стане на чело репрезентације“, каже познати руски тренер Александар Тарханов, који је током 25-годишње каријере био на челу многих руских клубова, укључујући и московске клубове ЦСКА и Спартак.
У интервјуу после утакмице са репрезентацијом Лихтенштајна, коју су Руси победили са 7:0, Слуцки је истакао: „И у репрезентацији и у клубу мој задатак је да момке ослободим окова. Само потпуно срећан човек може да игра стваралачки. Зато ја покушавам да створим извор доброг расположења”.
„После Капелове гвоздене дисциплине овакав приступ Слуцког је као дах свежег ваздуха. Фудбалерима је дозвољено да играју видео-игрице за време припрема, да се смеју на тренинзима и дају изјаве за медије. Пала је италијанска гвоздена завеса. Селектор је позвао у тим и психолога, који је обавио комплетне припреме са екипом. Уочи важних мечева Слуцки је имао пред собом психолошки портрет сваког свог пулена”, истиче спортски новинар Едвард Сержан.
Очигледно је да сада и Кремљ контролише припрему јаке екипе за домаће светско првенство. Шеф кабинета председника Русије Сергеј Иванов потврдио је у изјави за агенцију ТАСС да је лично учествовао у преговорима са Слуцким, заједно са министром спорта Мутком. И мада је председник Владимир Путин у интервјуу за швајцарску телевизију RTC истакао да репрезентација Русије не гаји посебне амбиције у погледу светског првенства, јасно је да ће успешан наступ националног тима пријати као додатак позитивном утицају који тако значајан спортски догађај има на имиџ земље-домаћина.
Непресушан извор талентоване руске омладине Слуцки добија захваљујући лимиту за играче из иностранства, који је пооштрен пред почетак нове сезоне. Од сада ће тренери свих тимова руске Премијер лиге бити обавезни да у првој постави имају најмање 5 руских играча.
Иницијатор новог правила је министар спорта Виталиј Мутко. По његовим речима, младом руском фудбалеру је тешко да се пробије у први тим када клуб за одређено место на терену купује готовог странца у пуној снази. „Треба штитити наше спортисте, наш спорт и наше инвестиције“, цитира Мутка „Спорт-Экспресс“.
Многи се, међутим, противе увођењу лимита. У „противничком табору” има и тренера, и експерата, и спортских новинара.
„Такав лимит ставља тачку на развој руских фудбалера. Када ви не можете да изведете најбољу поставу због некаквих ограничења и препорука, ви убијате такмичарски дух, убијате конкуренцију, то је крај фудбала у Русији“, сматра Андре Вилас Боас, главни тренер петербуршког Зенита, најуспешнијег руског клуба у последње време.
Слично мишљење је у разговору са дописником „Руске речи“ изразио и бивши руски репрезентативац, петоструки победник Купа Русије, Игор Чугајнов. „Фудбалери који су уверени да ће добити место у првој постави само зато што имају руски пасош – никада неће напредовати. Ти тада играш у вештачким условима, као у стакленику, и играш независно од резултата, и уз све то и даље остајеш ’ретка роба’ и због тога зарађујеш много новца. Тако добијамо репрезентацију састављену од ситих играча, која не може да прође квалификације ни за европско, ни за светско првенство, чак ни у најслабијој групи”.
Речи Игора Чугајнова потврђује и статистика. Разне врсте лимита на стране играче постоје у руској лиги још од 2006. године. Међутим, то није подстакло национални тим да за ово време постигне некакав успех. Ограничење броја странаца није подигло ниво квалитета фудбалера, а истовремено је довело до наглог повећања плата које добијају играчи са руским пасошем, јер су они у условима ограничене конкуренције „дефицитарна роба“. На пример, нападач московског Динама Александар Кокорин, према подацима портала sports.ru, добија годишње око 5 милиона евра. То је сума која се може упоредити са зарадом најбољих светских фудбалера. Играч који никада није био првак Русије има могућност да поседује лични авион, бар судећи по фотографијама на Инстаграму. У таквим условима он, као и његове колеге, нема мотивацију да побољша квалитет своје игре и да се опроба у Европи, јер је очигледно да не може добити исту компензацију, будући да играчи сличног нивоа тамо зарађују далеко мање.
Већина фудбалера руске репрезентације игра у домаћим клубовима, а с обзиром на лимит, не би се рекло да они то чине само из патриотских побуда. Златна генерација са Европског првенства 2008. се након неколико година готово у пуном саставу вратила у отаџбину. Андреј Аршавин је после сјајне прве сезоне у лондонском Арсеналу све чешће био на клупи за резервне играче, и 2012. године се вратио у петербуршки Зенит. Ни Јуриј Жирков и Роман Пављученко нису издржали конкуренцију у Челсију и Тотенхему. По повратку кући њихове каријере су полако почеле да залазе, а у Русији нема нових упечатљивих имена која могу да заинтересују велике европске клубове. Денис Черишев из мадридског Реала је једини изузетак, али он од детињства живи у Шпанији и прошао је кроз све јуниорске и омладинске тимове краљевског клуба.
Истини за вољу, превисоке плате руских фудбалера не забрињавају само независне експерте него и фудбалско руководство. Руски фудбалски савез (РФС) је 10. августа презентовао нацрт финансијског пословника којим треба да се одреди максимална висина плате у лиги. Овај документ предвиђа ограничење максималне месечне зараде фудбалера на 2 милиона рубаља. За младе фудбалере је ограничење још веће: док не напуне 21 годину они не могу добијати више од 150 хиљада рубаља месечно и 10 милиона годишње (укључујући бонусе), а за играче узраста од 21 до 23 године месечно ограничење је 300 хиљада рубаља, а годишње 15 милиона рубаља.
Идеја је јасна: треба зауставити зачарани процес у коме фудбалери просечних квалитета (по светским стандардима) муњевито стичу велико богатство. Како је изјавио почасни председник РФС Вјачеслав Колосков, претпостављена горња граница плате већ је усаглашена са водећим руским клубовима. Колосков је истакао да у том систему основни приход играча не треба да буде гарантована зарада, него бонус за показане резултате.
Са друге стране, то уопште не значи да ће систем бонуса мотивисати играче. Два милиона рубаља годишње је смешна сума за садашњу генерацију фудбалера. Због тога није искључено да ће бонус у суштини бити замена за редовну плату. Ово утолико пре што су руски клубови већ испробали сличну праксу. На пример лист „Известия” је у августу објавио информацију о уговорима двојице нападача, Фјодора Смолова и Александра Бухарова, које је с њима 2013. године потписао Анжи из Махачкале. Обојици су у уговорима прописане прилично ниске месечне плате, али зато обојица имају специјалне додатке уз уговоре, и у тим додацима су прописане месечне премије које су двоструко веће од плате. Услов за исплату премија било је само да поштују правила и да не касне на тренинге.
Судећи по плановима за велико ограничавање плата младим играчима, руско фудбалско руководство је одлучило да се оријентише на омладину коју велики новац још увек није искварио. Утолико пре што најновија достигнућа руских јуниора уливају оптимизам. На пример, репрезентација Русије до 19 година овог лета је доспела у финале европског првенства и заузела друго место, изгубивши меч само од Шпанаца. Треба додати да је пре две године та иста екипа била најбоља у Европи у категорији до 17 година.
Вршилац дужности председника руског фудбалског савеза Никита Симоњан рекао је да су играчи омладинске репрезентације вероватна резерва за Светско првенство 2018. године у Русији. „Жарко желим да тим момцима пође за руком да се пробију у национални тим и наступе на Светском првенству 2018. Ми од њих очекујемо напредак“, изјавио је Симоњан у интервјуу за ТАСС.
Шта треба учинити да се та генерација не изгуби? Главни тренер јуниорског тима Дмитриј Хомуха, коме је после успеха на европском првенству поверена и омладинска репрезентација, позива тренере руских клубова да имају више поверења у младе. „Ти фудбалери треба да играју за своје клубове, само тако они могу постати још јачи. Ако буду чешће играли за клубове, временом ће доспети и до главног тима“, цитира Хомуху званични сајт УЕФА.
Тријумф немачке репрезентације на прошлогодишњем Светском шампионату у Бразилу никога није зачудио. Немачка репрезентација је дуго припремала тај успех. Неколико година заредом се заустављала на корак од шампионске титуле на првенствима Европе и света. Није тајна да је успех Герда Милера и Франца Бекенбауера резултат дуготрајног и мукотрпног рада на свим нивоима, почев од дечијих фудбалских школа па све до прве поставе репрезентације. Систем припреме младих у Немачкој може служити као пример. Немци доминирају у свим узрасним категоријама, а клубови Бундес лиге немају проблема са приливом младих талената. Уз све то, у лиги не постоји никакав лимит за странце.
И у Русији фудбал сагледава потребу да учи од најбољих. Фудбалски савези Русије и Немачке су 31. јула склопили меморандум о сарадњи. У плану је заједнички рад у области припреме младих фудбалера. Улива оптимизам жеља да се у Русији уведе немачки модел, који се заснива на систематском приступу, јер није могуће постићи велике успехе са првим тимом само помоћу оштрих, али краткорочних мера.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
Шта симболизује лого Светског првенства у фудбалу 2018. 